Potencijali

 „ Nastavnice, ja sam kod kuće sama naučila neke pjesmice. Mogu li Vam odsvirati?“ 

Tako, uglavnom, započinje svaki prvi čas klavira u Muzičkoj školi. Prepuni entuzijazma i želje za sticanjem novog znanja, lomeći prstiće i najčešće svirajući sve drugim prstom,  samo da  pokažu šta su to oni sami stvorili.

Ti momenti su zaista najljepši.

„Nastavnice, a mogu li Vam sad odsvirati Užičko kolo?“ – pita učenica prvog razreda.

„Pa, naravno, možeš i to“ –odgovaram, želeći da je podstaknem da stvara i da uživa  u tome, jer to je smisao bavljenja muzikom.  

Možda će zvučati pretenciozno, ali već taj prvi čas mi znamo da li se radi o „malom Mozartu“ ili o djetetu koje će prosto uživati u muzici ali ipak izrasti u vrsnog ljekara ili stomatologa. Izuzeci, naravno, postoje.

Upoznavanje sa instrumentom

 „Vidiš ovaj veliki instrument,  zove se klavir. A šta misliš kad bismo mi sad njega okrenuli… Na šta te podsjeća?“ – upitala bih učenika…

Te igrice otkrivanja instrumenta i njegovih dijelova, učenicima su prava zabava. Logično, već sledeći čas jedva čekaju da oni meni pokažu te dijelove, kao da ih   nisam vidjela bar 73698 puta, naravno, svaki put uz novo čuđenje i oduševljenje. Posao nastavnika je u velikoj mjeri čista psihologija.

Vježbanje kod kuće

Veoma brzo nailazimo i na prve prave izazove. Redoslijed dirki i sviranje različitim rukama samo su neke od prepreka.  A tek kad se uvede i estetika, odnosno različiti nivoi glasnoće, pa brzina izvođenja,  onda imamo jedan pravi paprikaš zahtjeva, koji nije baš svima lako savladati, a sve to za konačan cilj, nekoliko desetina sekundi muzike koja nam donosi radost i uživanje.

„ Ovaj dio navježbaj kod kuće“- možda je jedna od najučestalijih rečenica upućenih đacima. To podrazumijeva da im je prethodno detaljno objašnjeno KAKO SE ZAPRAVO VJEŽBA. 

Metode ponavljanja istog dijela nekoliko puta, posebno svaka ruka, pa spajanje dobu po dobu, takt po takt, frazu po frazu… Kroz sve to, oni izrazito razvijaju disciplinu, strpljenje i koncentraciju, grade samopouzdanje i uče održavanje fokusa. Naravno, počinje se od najjednostavnijih pjesmica i ide ka onim kompleksnijim. Svaka nova i teža vježbica traži sve više vremena i strpljenja, ali sve prethodno naučeno im pomaže da istraju u tome.

Odabir kompozicija

Bah, Hajdn, Mocart, Šopen, Šubert, Šuman, Grig, Čajkovski, Rahmanjinov… ali niko kao Betoven i  njegova  „Eliza“ – omiljena među  učenicima klavirskog odsjeka.  Pretpostavićete da mi nastavnici i nismo baš neki ljubitelji  kompozicija koje se tako često sviraju, ali uz silnu želju da im približimo klasičnu muziku, kao najkvalitetniji muzički žanr, osluškujemo njihove želje veoma oprezno, jer je možda baš ta kompozicija ono zbog čega su oni krenuli na ovo putovanje sa vama, a možda ga uslijed neuspjele izvedbe, i napuste.

Individualnost

„Hajde sad pokušaj odsvirati taj Šopenov “Nokturno” na potpuno svoj način“ – kažem jednom srednjoškolcu.

E tako znamo da li je „ TO TO“. 

Igranje sa kompozicijom, sloboda u izražavanju, lakoća u izvedbi… Sve su to karakteristike učenika za kojima mi nastavnici doslovno vapimo. Jednom kad ih otkrijemo otvara nam se paleta ideja za  dalji razvoj tog učenika.  Očigledno je da je tu napredak uzajaman.

Trema

Uh, o tome bih  mogla pisati do sutra.  Srijeda veče, sala solfeđa spremna, voditelj najavljuje tačke, a naši đaci poredani čekaju svoj red za nastup. Nekima je ovo prvi nastup.

„ Jeste li spremni ?“ – čuje se nečiji glas, uglavnom nastavnika koji bezuspješno pokušava da  malo „opusti“ atmosferu.

Tresu se oni, ali tresemo se i mi. 

„Da li će odsvirati kako treba? Da li će se snaći ako pogriješe? Da li će se sjetiti da se poklone? Joj, samo da ne  uzme prebrz tempo.“-  misli su nastavnika koji stoje ispred sale solfeđa i daju podršku svojim đacima.

Naizgled  „opušteni“, a unutra bura.

I reći ću vam iskreno – NE, NE POSTAJE LAKŠE GODINAMA! 

Vrlo dobro znamo koji je trud uložen u svaki nastup, u  taj minut, dva ili tri,  i koliko to njima znači. Naša strepnja je tu isključivo radi njih… Da ne dožive razočaranje i  završe nastup plačući. E, tu već imamo ozbiljan problem. Povratak samopouzdanja je možda najteži dio ovoga posla.

Ali nastup je protekao odlično! Gromoglasan aplauz je ono što njih hrani, daje im motivaciju za dalji rad i želju da opet osjete taj momenat. 

Ako su pravilno usmjereni, svakim nastupom trema sve više čezne, a nama preostaje da se iznova i iznova pripremamo za novi prvi nastup generacija koje dolaze.

Pa, evo recite vi meni…Šta sve srce jednog nastavnika može da podnese? ☺

Anđela Lajić, profesor klavira u MŠ “Savo Balaban” Prijedor. Bivši učenik škole.